Priča o Daytoni

Predstavljen 1963. i toliko teško prodavan da su ga trgovci prodavali sa popustom. Kako je najmanje željeni Rolex šezdesetih postao onaj sa najdužom listom čekanja.

Rolex je 1962. postao zvanični merač vremena na Daytona International Speedway, a sledeće godine je to ime stavio na hronograf. Referenca 6239 imala je tahimetarsku skalu premeštenu sa brojčanika i graviranu na čeličnom bezelu — promena koja je satu dala lice — i mehanizam na ručno navijanje zasnovan na Valjoux ébauche. Zvao se Cosmograph. Reč Daytona mu se pridružila na brojčaniku godinu-dve kasnije, u malom luku iznad pomoćnog brojčanika.

Niko ga nije želeo. Kroz šezdesete i u sedamdesete Cosmograph je stajao u izlogu duže od bilo čega drugog što je Rolex pravio, a trgovci su ga prodavali sa popustom da bi ispraznili lager. Hronograf je bio radni instrument u vreme kada su kupci Rolexa želeli Datejust, i to na ručno navijanje, u deceniji kada je kompanija potrošila trideset godina ubeđujući svet da je automatsko navijanje suština.

Među najslabije prodavanim bili su oni sa onim što je Rolex zvao egzotični brojčanik: blok oznake, kontrastni pomoćni brojčanici, brojevi u art-deko stilu, koje je izrađivala kompanija za brojčanike Singer. Naručeno ih je toliko malo da je dizajn tiho ukinut. Danas su to najvredniji serijski proizvedeni ručni satovi koji postoje, jer su osamdesetih italijanski kolekcionari primetili da ga nosi Paul Newman, i ime je trajno ostalo vezano za dizajn.

Newmanov lični sat — poklon od supruge, sa gravurom na poleđini, nošen godinama — otišao je na aukciju kod Phillipsa u Njujorku u oktobru 2017. i prodat je za 17,75 miliona dolara. To ostaje među najvišim cenama ikada plaćenim za ručni sat, za čelični hronograf koji njegov proizvođač nije mogao ni da pokloni dok je bio nov.

Mehanička prekretnica bila je 1988. Rolex je želeo automatsku Daytonu, a nije je imao, pa je kupio mehanizme od Zenitha: El Primero, visokofrekventni automatski hronograf iz 1969. Zatim je izmenio otprilike polovinu delova i usporio ga sa 36.000 na 28.800 otkucaja na sat, na šta se puristi žale od tada, a što je učinilo da mehanizam traje mnogo duže između servisa. Taj sat, 16520, proizvodio se dvanaest godina i danas je Daytona za poznavaoce.

Rolex ga je 2000. zamenio sa 4130, sopstvenim dizajnom, sa manje delova od mehanizma koji je zamenio i vertikalnom spojnicom koja hronografu omogućava da krene bez trzaja sekundne kazaljke. Uglavnom se smatra jednim od najboljih hronografskih mehanizama ikada puštenih u serijsku proizvodnju. 4131, koji ga je nasledio 2023, dorada je, a ne odstupanje.

Ono što Daytona pokazuje, jasnije od bilo kog drugog sata, jeste da poželjnost nije svojstvo predmeta. Ništa se na 6239 nije promenilo između decenije kada se prodavao sa popustom i decenije kada je postao nedostižan. Sat je stajao u mestu; sve oko njega se kretalo.

Za današnjeg kupca korisne su tri razlike: reference na ručno navijanje do 1988, koje su teritorija kolekcionara i shodno tome se cene; 16520 sa Zenith mehanizmom, koji je najviše sata za novac u celoj liniji; i sopstvene 116500 i 126500, koje su one sa listama čekanja. Najčešće nas pitaju za treću, a još češće preporučujemo drugu.